90. година од рођења Здравка Велимировића
Једанаестог октобра 2020. године, навршило се деведесет година од рођења Здравка Велимировића, великог југословенског и српског филмског редитеља рођеног у Цетињу. Гимназију је завршио у Котору, филмску и позоришну режију дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, 1954. године, а затим и режију на Високој филмској школи у Паризу, 1957. године. Био је редовни професор филмске режије и декан на Факултету драмских уметности у Београду од 1985. до 1986. године, као и ванредни професор на Универзитету у Монтреалу. Аутор је бројних документарних, телевизијских и радио драма, као и неколико играних филмова за шта је добио више од двадесет награда и признања, међу којима су Повеља за видан допринос свјетској кинематографији, 2001. године од стране Савеза филмских стваралаца Руске Федерације, Гран при Златни трофеј на фестивалу у Авејру 1985. године, те почасно признање жирија на фестивалу у Рио де Жанеиру, награду Дон Кихот међународне асоцијације филмских клубова у том граду. Његови филмови су представљали југословенску кинематографију на многим интернационалним филмским фестивалима. Режирао је више документарних филмова: Зубља граховачка (Тринаестојулска награда, 1959), Екселенције (награда CIDALC и специјална диплома у Москви, 1967), Шпанија наше младости (награда у Лајпцигу 1968), А, то сте ви! (награда у Београду, 1969). Велимировићеви телевизијски филмови су: Поданици древног култа (1977),Синови (1990),О Марку Миљанову у сваком и нашем времену(1990). Од играних филмови издвајамо: Дан четрнаести (1960), Проверено минњет(корежија са Јуријем Лисенком, 1965), Лелејска гора (Тринаестојулска награда, 1969), Дервиш и смрт (Велика сребрна арена за филм, Златна арена за режију, 1974), Врхови Зеленгоре (Златна арена за сценарио, 1976) Двобој за јужну пругу (1978), Доротеј (1981).
Умро је у Београду 7. фебруара 2005. године.
Страсно је обрађивао теме гдје се протагонисти боре за људскост и достојанство. „Љепота и доброта за мене су неодвојиво јединство“, казао је својевремено Здравко Велимировић говорећи о својој умјетничкој и људској поетици. Сматрао је како је неприхватљиво и неодговорно свако изневјеравање историје. Овом девизом водио се и током снимања филмова са ратном тематиком, међу којима се издваја Врхови Зеленгоре (1974), са Сергејем Бондарчуком и Батом Живојиновићем у главним улогама. Помоћу рата се могу, сматрао је, казати многе параболе о данашњем времену. „Користећи историјске теме може се полемисати не само са прошлошћу, већ и са садашњошћу и са будућношћу. Али историјске теме могу бити и сасвим обичне, мале људске приче које редовно носе у себи нешто од трајних античких вредности“ – говорио је Велимировић. Подијељен између родне, „племенске“ Црне Горе и „демократске“ Шумадије, коју је сматрао другим домом, Велимировић је на својој кожи осјетио муке због „двојне завичајне припадности“.
„Посматрам те, васпитан си момак, школу си завршио у Котору, а рођен си на Цетињу. Ловћен је за тебе ореол, али и тешки камен на глави, страшна обавеза. Оно што је допуштено другима у уметности теби није, и зато ћеш имати проблем са самим собом“ – рекао је славни хелениста Милош Ђурић свом тадашњем студенту Велимировићу, који је на Академији у Београду усавршавао редитељски занат, а у коју ће се касније вратити као професор, а затим и као шеф катедре за филмску режију.
„Непријатеља, хвала Богу, имам доста. Преко мере, и левих и десних. Код једног дела београдске чаршије, ја сам „онај Црногорац“, што је добра етикета за одијум. У Сарајеву сам „београдски режисер“ и човек са стране, у Црној Гори „србијански лижисахан“ – пожалио се Велимировић у писму Меши Селимовићу, по чијем ће роману 1974. снимити Дервиш и смрт.
По ријечима Петра Волка, Велимировић није припадао ниједној посебној групи и чврсто се држао поузданих и провјерених литерарних вриједности и на њима је снажио свој доживљај свијета, крећући се „средњим“ путем између академизма и ауторског филма, настојећи да класичним вриједностима да потврду својим личним, ауторским печатом. Бора Драшковић сматра да је Велимировић своје најбоље домете остварио управо у дјелим аинспирисаним литературом: Лелејска гора, Дервиш и смрт и Доротеј. Нису то, међутим, била пука екранизовања романа, већ их је редитељ усклађивао са сопственом ауторском визијом.
Велимировићев први играни филм, Дан четрнаести, из 1960. године значајан је и по томе што је редитељ остварио сарадњу са Бориславом Пекићем, са којим је био пријатељ још од дјетињства.То је први Велимировићев играни филм у каријери, први сценарио који је Пекић написао, и прво остварење југословенске кинематографије које је приказано у главној конкуренцији фестивала у Кану.
Филмови које је режирао Здравко Велимировић:
| 1954. | Човјек и вода | документарни | |
| 1958. | Зубља граховачка | документарни | |
| 1959. | У спомен славне морнарице | документарни | |
| 1959. | Ноктурно за Котор | документарни | |
| 1959. | Између два краља | документарни | |
| 1959. | За данас, за сјутра | документарни | |
| 1960. | За Дјердапску брану | документарни | |
| 1960. | Дан четрнаести | драма | |
| 1961. | Твој рођендан | кратки | |
| 1963. | Невољите на покојниот К. К | кратки | |
| 1963. | Четврта страна | документарни | |
| 1964. | Раде, син Томов | документарни | |
| 1965. | Проверено нема мина | ратни | |
| 1965. | Лукс атерна | документарни | |
| 1966. | Екселенција | документарни | |
| 1967. | Шпанија наше младости | документарни | |
| 1968. | Скендербег | документарни | |
| 1968. | А, то сте ви! | документарни | |
| 1968. | Лелејска гора | ратни | |
| 1968. | Први пешачки пролази | документарни | |
| 1969. | Тајна вечера | документарни | |
| 1970. | Срушени град | документарни | |
| 1970. | Острог | документарни | |
| 1971. | Умир крви | документарни | |
| 1971. | Море, сунце и… | документарни | |
| 1971. | У здравом телу здрав дух | документарни | |
| 1972. | Тито – врховни командант | документарни | |
| 1972. | Погибија | кратки | |
| 1972. | Доказ | документарни | |
| 1974. | Дервиш и смрт | драма | |
| 1976. | Врхови Зеленгоре | драма | |
| 1977. | Поданици древног култа | документарни | |
| 1977. | Дервиши | документарни | |
| 1978. | Двобој за јужну пругу | ратни | |
| 1979. | Мост | кратки | |
| 1980. | Веселник | документарни | |
| 1981. | Градско саобраћајно Београд | документарни | |
| 1981. | Доротеј | ратни | |
| 1983. | Кад ти као личност нестајеш | документарни | |
| 1984. | Српска академија наука и уметности | документарни | |
| 1985. | Време леопарда | драма | |
| 1987. | Како сачувати град | документарни | |
| 1992. | Узвишење | документарни |
