90. година од рођења Здравка Велимировића

27 октобра, 2020

Једанаестог октобра 2020. године, навршило се деведесет година од рођења Здравка Велимировића, великог југословенског и српског филмског редитеља рођеног у Цетињу. Гимназију је завршио у Котору, филмску и позоришну режију дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, 1954. године, а затим и режију на Високој филмској школи у Паризу, 1957. године. Био је редовни професор филмске режије и декан на Факултету драмских уметности у Београду од 1985. до 1986. године, као и ванредни професор на Универзитету у Монтреалу. Аутор је бројних документарних, телевизијских и радио драма, као и неколико играних филмова за шта је добио више од двадесет награда и признања, међу којима су Повеља за видан допринос свјетској кинематографији, 2001. године од стране Савеза филмских стваралаца Руске Федерације, Гран при Златни трофеј на фестивалу у Авејру 1985. године, те почасно признање жирија на фестивалу у Рио де Жанеиру, награду Дон Кихот међународне асоцијације филмских клубова у том граду. Његови филмови су представљали југословенску кинематографију на многим интернационалним филмским фестивалима. Режирао је више документарних филмова: Зубља граховачка (Тринаестојулска награда, 1959), Екселенције (награда CIDALC и специјална диплома у Москви, 1967), Шпанија наше младости (награда у Лајпцигу 1968), А, то сте ви! (награда у Београду, 1969). Велимировићеви телевизијски филмови су: Поданици древног култа (1977),Синови (1990),О Марку Миљанову у сваком и нашем времену(1990). Од играних филмови издвајамо: Дан четрнаести (1960), Проверено минњет(корежија са Јуријем Лисенком, 1965), Лелејска гора (Тринаестојулска награда, 1969), Дервиш и смрт (Велика сребрна арена за филм, Златна арена за режију, 1974), Врхови Зеленгоре (Златна арена за сценарио, 1976) Двобој за јужну пругу (1978), Доротеј (1981).

Умро је у Београду 7. фебруара 2005. године.

Страсно је обрађивао теме гдје се протагонисти боре за људскост и достојанство. „Љепота и доброта за мене су неодвојиво јединство“, казао је својевремено Здравко Велимировић говорећи о својој умјетничкој и људској поетици. Сматрао је како је неприхватљиво и неодговорно свако изневјеравање историје. Овом девизом водио се и током снимања филмова са ратном тематиком, међу којима се издваја Врхови Зеленгоре (1974), са Сергејем Бондарчуком и Батом Живојиновићем у главним улогама. Помоћу рата се могу, сматрао је, казати многе параболе о данашњем времену. „Користећи историјске теме може се полемисати не само са прошлошћу, већ и са садашњошћу и са будућношћу. Али историјске теме могу бити и сасвим обичне, мале људске приче које редовно носе у себи нешто од трајних античких вредности“ – говорио је Велимировић. Подијељен између родне, „племенске“ Црне Горе и „демократске“ Шумадије, коју је сматрао другим домом, Велимировић је на својој кожи осјетио муке због „двојне завичајне припадности“.

„Посматрам те, васпитан си момак, школу си завршио у Котору, а рођен си на Цетињу. Ловћен је за тебе ореол, али и тешки камен на глави, страшна обавеза. Оно што је допуштено другима у уметности теби није, и зато ћеш имати проблем са самим собом“ – рекао је славни хелениста Милош Ђурић свом тадашњем студенту Велимировићу, који је на Академији у Београду усавршавао редитељски занат, а у коју ће се касније вратити као професор, а затим и као шеф катедре за филмску режију.

„Непријатеља, хвала Богу, имам доста. Преко мере, и левих и десних. Код једног дела београдске чаршије, ја сам „онај Црногорац“, што је добра етикета за одијум. У Сарајеву сам „београдски режисер“ и човек са стране, у Црној Гори „србијански лижисахан“ – пожалио се Велимировић у писму Меши Селимовићу, по чијем ће роману 1974. снимити Дервиш и смрт.

По ријечима Петра Волка, Велимировић није припадао ниједној посебној групи и чврсто се држао поузданих и провјерених литерарних вриједности и на њима је снажио свој доживљај свијета, крећући се „средњим“ путем између академизма и ауторског филма, настојећи да класичним вриједностима да потврду својим личним, ауторским печатом. Бора Драшковић сматра да је Велимировић своје најбоље домете остварио управо у дјелим аинспирисаним литературом: Лелејска гора, Дервиш и смрт и Доротеј. Нису то, међутим, била пука екранизовања романа, већ их је редитељ усклађивао са сопственом ауторском визијом.

Велимировићев први играни филм, Дан четрнаести, из 1960. године значајан је и по томе што је редитељ остварио сарадњу са Бориславом Пекићем, са којим је био пријатељ још од дјетињства.То је први Велимировићев играни филм у каријери, први сценарио који је Пекић написао, и прво остварење југословенске кинематографије које је приказано у главној конкуренцији фестивала у Кану.

Филмови које је режирао Здравко Велимировић:

1954.	Човјек и вода	документарни
1958.	Зубља граховачка	документарни
1959.	У спомен славне морнарице	документарни
1959.	Ноктурно за Котор	документарни
1959.	Између два краља	документарни
1959.	За данас, за сјутра	документарни
1960.	За Дјердапску брану	документарни
1960.	Дан четрнаести	драма
1961.	Твој рођендан	кратки
1963.	Невољите на покојниот К. К	кратки
1963.	Четврта страна	документарни
1964.	Раде, син Томов	документарни
1965.	Проверено нема мина	ратни
1965.	Лукс атерна	документарни
1966.	Екселенција	документарни
1967.	Шпанија наше младости	документарни
1968.	Скендербег	документарни
1968.	А, то сте ви!	документарни
1968.	Лелејска гора	ратни
1968.	Први пешачки пролази	документарни
1969.	Тајна вечера	документарни
1970.	Срушени град	документарни
1970.	Острог	документарни
1971.	Умир крви	документарни
1971.	Море, сунце и…	документарни
1971.	У здравом телу здрав дух	документарни
1972.	Тито – врховни командант	документарни
1972.	Погибија	кратки
1972.	Доказ	документарни
1974.	Дервиш и смрт	драма
1976.	Врхови Зеленгоре	драма
1977.	Поданици древног култа	документарни
1977.	Дервиши	документарни
1978.	Двобој за јужну пругу	ратни
1979.	Мост	кратки
1980.	Веселник	документарни
1981.	Градско саобраћајно Београд	документарни
1981.	Доротеј	ратни
1983.	Кад ти као личност нестајеш	документарни
1984.	Српска академија наука и уметности	документарни
1985.	Време леопарда	драма
1987.	Како сачувати град	документарни
1992.	Узвишење	документарни