Image Alt

Срна филм

Каo и у случају многих других младих кинематографија и кинематографија Републике Српске почела је документарним филмом. Суштински то је био и логичан почетак јер се на тај начин стварност приказивала без уљепшавања, аутентично и ефикасно са умјетничким печатом, од саме идеје до процеса монтаже. Специфичност документарне продукције Републике Српске не лежи само у чињеници да је она настајала у екстремним, ратним условима него и због тога што филмови који су снимани, по свим карактеристикама, нису слијепо слиједили идеје политичких вођа. Прегледом и анализом садржаја, и површним погледом, недвосмислено се долази до закључка да су аутори били поптпуно самостални у избору тема, а нарочито није било присутно величање водећих политичких и војних личности, нити искривљивање стварних догађаја. Чак се може рећи да су аутори у неким филмовима имали изразито критички став према посљедицама рата, па чак и учешћу Војске Републике Српске у њему. Ти филмови били су лишени агресивне, често неукусне ратне реторике која је била доминантна у медијима у Босни и Херцеговини. Резултат свега тога је да су то филмови изразите умјетничке вриједности и да представљају трајан документ једног времена.

Зачетак филмске умјетности у Републици Српској било је оснивање Јавног филмског предузећа Срна филма 10. јула 1992. године Одлуком Владе Српске Републике Босне и Херцеговине. Камере Срна филма у почетку су биљежиле само догађаје које је носио ратни вихор, а то је значило прикупљање филмске документарне грађе, из чега су проистекли и први филмови .

У продукцији Срна филма,  у току рата, снимљено је 14 документарних филмова и око 2000 сати документарног филмског материјала. Треба рећи да су за неке снимљене материјале најзаслужнији сами сниматељи који су, по властитом нахођењу, одлазећи на терен и радећи за Срна филм али и за неке друге телевизијске куће, доносили снимљени материјал који је касније архивиран или коришћен за монтажу филмова.

Креација првих филмова  прије свега може се захвалити ангажману првог директора Срна филма Миодрага Таране и Зорана Маслића, филмског режисера. Миодраг Тарана није био само родоначелник филмске умјетности Републике Српске него је прије свега био визионар који је у тим условима био свјестан “постојећег стања“ и будућег развоја. Након двадесет и више година од почетка рата у БиХ чињеница је да Срна филм, а потом Кинотека Републике Српске, упредстављају “камен темељац“ Републике Српске, једну од њених највећих културних уставова и поуздан ослонац научног, образовног и друштвеног развоја.

У почетку снимања су углавом рађена „beta sp“ камерама или чак камерама „VHS“. Због оскудне технике и квалификованих кадрова, људи који су радили у Срна филму радили су и на Српској радио-телевизији. Такође било је и филмских и телевизијских радника из Србије који су учествовали у раду. Осим Таране и Маслића током рата у раду Срна филма на разне начине учествовали су Милован Пандуревић, Раде Симовић, Бранко Брђанин, Драган Тепавчевић, Војислав Стјепановић, Славко Милановић, Светозар Бијелић, Јован Марковић, Тихомир Трапара, Момчило Милидраг, Живко Бајић, Миленко Јовановић, Светлана Арсенијевић, Душко Анђић, Драган Елчић, Душко Трифуновић, Радул Радовановић, Зоран Јовановић, Миодраг Јакшић Фанђо, Мика Станковић, Жика Лазић, Милица Тановић и други.

Важна улога и велика помоћ дошла је  од запослених  Застава филма, затим мале продуцентске куће Филм и тон, и  Цинепрома,  као и бројним појединцима који су волонтерски хтјели да помогну стварању кинематографије Републике Српске. Посао снимања документарне архивске грађе и продукције документарних филмова биле су двије упоредне дјелатности које су се допуњавале и прожимале. Тако је настао и први филм Љето сам провео Миодрага Таране и Зорана Маслића.

Први филм који је снимљен у ратном периоду, дакле, био је Љето сам провео. Режију су потписали Зоран Маслић и Миодраг Тарана. То је уједно и први награђени филм Републике Српске. На 40. филмском фестивалу документарног и краткометражног филма 1993. године у Београду, добио признање за најбољи видео филм. Било је то први пут да се на београдски фестивал у конкуренцију уврсте видео филмови.

Филм Љето сам провео је универзална прича о ратној несрећи која директно погађа дјецу, одражава се на њихов живот и доноси трауме а та несрећа нема националност.

Сниматељ овог филма био је Зоран Јовановић а монтажер Светлана Арсенијевић. Са најавном и одјавном шпицом, филм траје 4 минута и 19 секунди. Филм је снимљен на „super VHS“ траци.

Миодраг Тарана

Миодраг Тарана, први директор Срна филма, (1950.-1993.) рођен је у Требињу. Студије археологије завршио је у Београду. Прије почетка рата, био је запослен на Телевизији Сарајево као режисер. Један је од ријетких који се на почетку рата нашао у Палама, а да је претходно имао везе са филмом. Тарана је и прије рата биљежио значајне успјехе на филмском плану. Филмом се почео бавити још као средњошколац у родном Требињу, снимајући на 8-милиметарској траци. У студентским данима награђиван је у Југославији и Чехословачкој за филмове Једног рујна тужна слав и Пауза. Режирао је и документарне филмове Фикс, Нас деветоро и она десетаДјевојчица из прошлог стољећа, Југоисточно од раја, Срце таме и Небеска берба. Награђиван је и на фестивалима у Француској. Тарана је учествовао и у формирању Српске радио телевизије. Погинуо је 21. јуна 1993. године у саобраћајној несрећи у Новом Саду у вријеме када је у том граду одржаван Међународни филмски фестивал словенских и православних народа Златни витез. На том фестивалу његов филм Мир у Јањи кога је урадио заједно са Зораном Маслићем у продукцији Срна филманаграђен је „Сребрним витезом“, другом наградом жирија.

Након одлуке  Владе о оснивању филмског предузећа Тарана је именован за првог директора Срна филма.