Кинотека Републике Српске

ИТАЛИЈАНСКИ НЕОРЕАЛИЗАМ

Кинотека Републике Српске у биоскопу „Доли Бел“ у Андрићграду организује пројекције три филма италијанског неореализма.

Италијански неореализам је филмски правац који је настао у Италији након Другог свјетског рата, а карактерише га приказивање стварног живота, нарочито живота сиромашних и потлачених људи, у контексту тешких постратних услова. Овај правац је увелико утицао на развој глобалне кинематографије и сматра се важним моментом у историји филма.

Главне особине италијанског неореализма су:

Аутентичност: Филмови су снимани на локацијама, често у стварним, неуредним срединама, а не у студијима. То је омогућило већу повезаност са стварним животом.

Непрофесионални глумци: Многи филмови су користили аматере или непрофесионалне глумце, што је доприносило реалистичнијем приказу ликова и ситуација.

Приче о сиромаштву и социјалној неправди: Тематски, филмови су се бавили питањима сиромаштва, борбе за опстанак, друштвених неједнакости и утицаја рата на свакодневни живот обичних људи.

Песимизам: Филмове често прате мрачна атмосфера и завршеци који нису нужно срећни, него више песимистични, што одражава стварност и свакодневне борбе.

Иако је овај правац постепено слабљен у 1950-им годинама, он је имао дуготрајан утицај на филмску индустрију широм света, па су многи редитељи из других земаља усвајали елементе неореализма у својим радовима.

„Паисан“ (1946), „Крадљивци бицикла“ (1948), и „Дангубе“ (1955) су кључна дјела италијанског неореализма, и свако од њих носи посебну значајност за развој овог филмског правца.

„Паисан“ (1946)

Редитељ: Роберто Роселини

Овај филм је често сматран једним од најважнијих у италијанском неореализму. „Паисан“ је збирка шест сегмената који приказују судбине обичних људи током и након Другог свјетског рата. Филм се бави темама рата, страдања, и сусрета људи из различитих дјелова Италије, али и свијета, са нацистичком окупацијом. Свака прича има другачији тон, али сви се баве реалним, често трагичним искуствима људи који живе под оковима рата. Роселини користи непрофесионалне глумце и снима на стварним локацијама, што доприноси аутентичности приказа.

„Крадљивци бицикла“ (1948)

Редитељ: Виторио Де Сика

Овај филм је једно од најпознатијих и најважнијих дјела италијанског неореализма. Прича о оцу и сину који се суочавају са сиромаштвом у послијератној Италији, и о очају оца који, након што му је украден бицикл – једини начин за зарађивање, креће у потрагу за њом – постала је универзална прича о људској борби за опстанак. Де Сика је мајсторски приказао ликове који нису само хероји у традиционалном смислу, већ обични људи који се боре са неправдом и системом. Филм је истакао дубоку емоционалну повезаност и патњу ликова, као и песимистички тон у приказу послератног живота.

„Дангубе“ (1955)

Редитељ: Федерико Фелини

Иако овај филм није типичан неореалистички филм у пуном смислу, „Дангубе“ је битан мост између неореализма и каснијег развоја италијанског филма, јер је Фелини у њему показао тежак живот сиромашних радника у Сицилији. Филм се бави проблематиком друштвених неправди и борбе радничке класе против капиталистичког система. Иако се у „Дангубама“ не користе толико непрофесионални глумци, он још увијек носи печат неореалистичке естетике и његов приказ сиромаштва је без идеализације. Ово је филм о стварном животу и борби људи у немогућим околностима, али такође се види да Фелини полако прелази ка сложенијој, стилизованој нарацији која ће касније постати његов заштитни знак.

 

Сваки од ових филмова представља кључну тачку у развоју италијанског неореализма, али и самог кинематографског израза. Они су, свако на свој начин, усмјерени на истраживање дубоких људских проблема у постратном друштву и коришћење филма као средства за друштвену критику.

Пројекције ће се одржати од 28. фебруара до 2. марта са почетком од 19:00 часова а улаз за публику је слободан.