Кинотека Републике Српске

СРПСКИ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ У АНДРИЋГРАДУ

Кинотека Републике Српске у биоскопу „Доли Бел“ у Андрићграду организује програм Кратких српских документарних филмова. Пројекције су заказане за 5. и 6. новембар са почетком од 19:00 часова.

Првог дана у уторак 5. новембра на програму су филмови: „Осмех 61“, „Девојке без момака“, „На кави, у Маглају“, „Сабори“ и „70. Сезонци“.

Другог дана у сриједу 6. новембра на програму су филмови „Девојка са насловне стране“, „Петица у снегу“, „Одричем се света“, „Балада о нафти“ и „Биљег“.

Обје вечери програм почиње у 19:00 часова а улаз за публику је слободан.

 

ОСМЕХ 61

Година: 1961

Режија: Душан Макавејев

Сценарио: Душан Макавејев

Трајање: 13 минута

Један радни дан градитеља ауто-пута „Братство-јединство“. Детаљи из живота омладине у насељу типични за било који градитељски дан, и за било коју градитељску смјену. Осмех 61, на први поглед филм о радноакцијашима на ауто-путу и једном њиховом радном дану, у ствари је дјело које својим кадровима младих, понекад вриједних, а понекад и разузданих, разбија табуе о безгрешним социјалистичким ударницима. Макавејевљеви омладинци пију, мјеркају, па и пипкају лијепе бригадирке, воле да раде, али још више да живе пуним плућима, а њихова „радна симфонија“ је представљена кроз кратке, често супротстављене кадрове-атракције, из којих се ишчитава омаж славним претходницима и учитељима, Годару и Ејзенштајну.

Душан Макавејев – рођен у Београду 13. октобра 1932. године. Умро је у Београду 25. јануара 2019. године. Студирао је психологију на Филозофском факултету и режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Афирмацију је стекао кратким филмовима Осмех 61, Доле плотови, Парада. Режирао је игране филмове: Човек није тица, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ, Невиност без заштите, WR мистерије организма, Sweet movie, Мистер Монтенегро, The Coca Cola Kid, Манифесто, Горила се купа у подне. Освојио је велики број угледних међународних награда и домаћих признања за своје филмско стваралаштво. Предавао је на Харварду и Колумбија Универзитетима.

 

ДЕВОЈКЕ БЕЗ МОМАКА

Година; 1963

Режија: Вера Јоцић

Сценарио: Вера Јоцић

Трајање: 11 минута

Несвакидашњи филмски таленат и рукопис прве српске жене редитеља, Вере Јоцић, често је био у другом плану, пред хистријонском појавом њеног супруга, пјесника, редитеља и надреалисте Љубише Јоцића, с којим је сарађивала у више филмова. Након животног и професионалног раскида, пружила јој се прилика да током шездесетих створи неколико снажних и самосвојних дјела, чији је егземплар „Девојке без момака“. Иако на моменте дјелује камо дјелимично надограђен полу-играном структуром, у њему је Вера Јоцић, међу првима на проблемски и отворен начин, поставила питања која до данас тиште српско село, а рјешење им се не види у догледној будућности. Питања миграције из села у градове и стварања тзв. „полутана“, недостатка и одласка родне и радне снаге која је вјековима чинила најживотворнији извор опстанка и увећања народа, чине језгро Јоцићкине тематске инспирације, која, у свом крајњем исходишту, ипак има позитивне и оптимистичке наговјештаје.

Вера Јоцић – рођена у Шапцу 2. јануара 1912. године. Умрла у Београду 12. марта 2000. године. Завршила је сликарску школу и више пута је излагала на колективним изложбама у земљи и иностранству. За филм се заинтересовала 1946. године као шминкер, сценариста и редитељ лутка филмова. Усавршавала се у студију Јиржи Трнке у Чехословачкој. Лутка филмове режирала заједно са Љубишом Јоцићем (Пионир и двојка). Самостално је режирала више документарних филмова као што су „Стубови маште“, „Девојке без момака“, „Апел“, „Кућа без фасаде“.

 

НА КАВИ, У МАГЛАЈУ

Година: 1963.

Сценарио: Александар Аранђеловић

Режија: Александар Аранђеловић

Трајање: 10 минута

Како се једна типична босанска касаба, попут Маглаја, у условима привредног развоја, предјељује за ново. Врло духовит и лежеран поглед на национално мјешовит Маглај с почетка шездесетих, дјело је познатог српског документаристе Александра Аранђеловића. Један од филмова који су најбоље ухватили атмосферу градића у развоју. Непретенциозан и скроман у намјри, а врцав и више него пријемчив за гледање, у крајњем резултату На кафи, у Маглају је један од најуспјешнијих примјера путописно туристичког жанра код нас, раних шездесетих година. А кафа, о онда и данас, као симбол уживања, остаје увијек боља у старој кафани него у савременом ресторану.

АЛЕКСАНДАР АРАНЂЕЛОВИЋ

Рођен је у Јагодини 13.децембра 1921. године, умро 20. априла 1990.године. Студирао је на Паравном факултету у Београду. У киноматографији дјелује од почетка четрдесетих година, а посебно као сценариста и редитељ краткометражних и документарних филмова: Зашто (1960), Једно немо сведочанство (1961), Партизан и игра (1962), Нема више шегрта (1965), Моја улица (1967), Обалом сунчаног Јадрана (1969), Враћени у живот (1970), Џеки (1972).

 

 

 

 

САБОРИ

Година; 1965

Режија: Александар Саша Петровић

Сценарио: Александар Саша Петровић

Трајање: 12 минута

Мотив црквених сабора користили су сликари фресака у српским манастирима средњег вијека. Филм упоређује сцене са фресака са сценама савремених сабора који се одржавају по црквеним портама (у манастирима Сопоћани, Студеница, Каленић и Манасија). Овај древни српски начин сабирања народа послужио је великом српском редитељу Александру Саши Петровићу да укаже на контраст између љепоте грађевина и фрескописа у црквама и скупова испред, који су се минимално измијенили за све ове вијекове.

„Једна од основних карактеристика ове теме је релативно-примитивни начин забаве ових сељана и финоћа и елеганција тих средњевјековних слика и грађевина. Можда ће се на први поглед стећи утисак да се средњи вијек креће у порти, а култура и цивилизација блистају по зидовима.“ – Александар Саша Петровић

Александар Саша Петровић – рођен је у Паризу 14. јанаура 1929. године. Умро у Паризу 23. августа 1994. године. Студирао је на Филозофском факултету у Београду и на ФАМУ у Прагу. Био је професор филмске режије на ФДУ у Београду. Филмом се бавио од 1948. године, као сарадник режије, сценариста и редитељ кратких филмова. Најпознатији су му „Петар Добровић“, „Лет над мочваром“, „Путеви“, „Сабори“. Писао је есеје и теоретске радове о филму и један је од главних протагониста југословенског ауторског филма. Режирао је први играни филм заједно са Вицком Распором – „Једини излаз“. Слиједили су његови филмови: „Двоје“, „Дани“, „Три“, „Скупљачи перја“, „Биће скоро пропаст света“, „Групни портрет с дамом“, „Мајстор и маргарита“ и „Сеобе“. Аутор је телевизијске серије „Сеобе“, сценарија за играни филм „Бановић Страхиња“. Објавио је више књига о новом југословенском филму, бавио се литературом, добитник је највиших југословенских награда и друштвених признања и веома угледних међународних фестивалских награда.

 

70. СЕЗОНЦИ

Година: 1971.

Сценарио: Првослав Марић

Режија: Првослав Марић

Трајање: 13 минута

 

Људи који живе од сезонског рада, у ствари су, најамни радници. Живот групе сезонских радника, људи који обављају тешке и прљаве послове, а смјештени су у прилично нељудске услове. Кроз Сезонце, једним од његових најпознатијих филмова, приказује тежак и јадан живот људи који су отишли на рад у Њемачку, без икакве сигурности за будућност и осигурања у случају повреде или смртног исхода. Забиљежена је чемерна свакодневница тадашње социалистичке домовине, која је у теорији избацила капиталистичко угњетавање, због чега су многи од бедних и понижених морали потражити излаз на „трилом“ Западу.

 

 

ПРВОСЛАВ МАРИЋ

Рођен је 1938. године у Бошњану код параћина. Током школовања опредјелио се за аматерски филм и постепено прешао у професионалце. Припадао је првој групи синаеста окупљених око „Неопланта филма“. Редитељ је документарних филмова: 70. Сезонци (1971), Лична описивања (1972), Привремени живот (1973), Деца револуције (1975), Голе истине (1978), У сусрет човеку (1978), Искази и ћутања (1979). У играној продукцији представио се филмом Јевреји долазе (1992). За своје документарне филмове освојио је више фестивалских награда.

 

ДЕВОЈКА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ

Година: 1958

Сценарио: Младомир Пуриша Ђорђевић

Режија: Младомир Пуриша Ђорђевић

Трајање: 10 минута

 

На основу слике младе партизанке, пронађене у једној паланачкој фотографској радњи, реконструише се живот, љубав и евентуални трагички крај непознате дјевојке. Сентиментална вињета о судбини незнане дјевојке, углавном саздана на снимљеним фотографијама из рата, још један је поетски крешендо вечног романтика српског филма, Пурише Ђорђевића. Мотиви из рата и револуције, страдања младог покољења, утемељени у сржи већине његових документарних и играних филмова, један је од својих врхунаца су досегли у Девојци са насловне стране. Мајстор атмосфере, Ђорђевић је доказао да се и у форми кратке, песнички стилизоване приче, може створити аутентични документ времена, без помпезних радних сцена и оку општепознатих призора, смрти, паљења и рушења. Након, Девојка са насловне стране, у рекапитулацији догађаја, изгледа као врхунска предигра незаборавној Пуришиној ратној играној трилогији: Девојка (1965), Сан (1966) и Јутро (1967).

 

 

МЛАДОМИР ПУРИША ЂОРЂЕВИЋ

Рођен је 6.маја 1924. године у Чачку.Студирао је на Филозофском факултету у Београду. У току школовања опредјелио се на новинарство и литературу. Новинарсво је напустио 1946.године, када се у филмској продукцији појављује као редитељ, сценариста и писац текстова за кратке филмове. Створио је преко педесет кратких филома. Најпознатији су: Девојка са насловне стране (1958), Мајка, син, унук, унука (1965), Младић са ружом (1959), Он… (1961), Погибија Бате Јанковића (1967). Режирао је и игране филмове: Општинско дете (1953), Два зрна грожђа (1955), Лето је криво за све (1961), Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968), Cross Country (1967), Бициклисти (1970), Киша (1972), Павле Павловић  (1975), Тренер (1978), Осам кила среће (1980), Танго је тужна мисао која се плеше (1997). Добитник је највиших националних награда за филмско стваралаштво и више међународних признања. Објавио је више књига новела и романа.

Остали документарни филмови: Фрагменти о Југославији из 1941. (1951), Гроб у житу (1951), Чачак на Морави (1954), Деца са границе (1958), Пруга Драгачева (1961), Деца (1962), Контрабас (1963), Јова Мијатовић (1963), Као балада (1964), Сањари (1965), Афера (1973), Споменик (1973), Запис (1980), Веселин Николић (1981), Дис (1982), Проба (1985), Роколо (1985), Сценарио, режија, камера (1986), Сестра Сузана (1986).

 

ПЕТИЦА У СНЕГУ

Година: 1958

Режија: Миленко Штрбац

Сценарио: Миленко Штрбац

Трајање: 16 минута

Дјеца су често била предмет интересовања филмова Миленка Штрбца (Па страшно би било, Где сва деца машу путницима, Срећна нова 1960. итд) али дефинитивно, никада више искрености, неискварених осјећања и поетичности није показао нити досегао него у Петици у снегу. Ова бајковита прича, сва саздана у непрегледној сњежној бјелини, стилски подсјећа на дјела тада популарног француског редитеља Албера Ламориса, као што је Бијела грива. Готово играна структура, о петорици ђака пјешака који по најсуровијим условима побјеђују лоше вријеме и непроходне стазе и залеђене мостиће да би стигли на час у сеоској школи, и данас, после толико деценија од настанка, чини част аутору и заслужено улази у најбоље документарне филмове о „свијету невиности“ креиране у домаћој кинематографији.

Миленко Штрбац – рођен је у Приједору 1925. године. Умро је у Београду 2004. године. Завршио је Правни факултет у Београду. За филмску продукцију опредјелио се у првим послератним годинама као сценариста и редитељ журналских репортажа, а затим документарних и играних филмова. Један је од пионира и водећих аутора новог југословенског документарног филма. У његова најбоља дјела убрајају се филмови: Ланац је покидан (1952) У срцу Космета (1954), Град под Козаром (1957), Па страшно би било (1957), Петица у снегу (1958) До сржи од костију (1959), Где сва деца машу путницима (1960), Срећна Нова 1960 (1960), У рукама (1962), Кише земље моје (1963), Обичним људским кораком (1964), Иза фасада (1965). У играној  продукцији режирао је филмове: Путници са Сплендида (1956), Прозван је V-3 (1962), У раскораку (1968). Учествовао је у завршетку филмског пројекта Доктор Младен (1975). Носилац је највиших признања у земљи за стваралаштво у документарном филму.

 

ОДРИЧЕМ СЕ СВЕТА

Година: 1965

Сценарио: Крсто Шканата

Режија: Крсто Шканата

Трајање: 14 минута

 

Размишљање о животу монахиња које су се јавно, у чину заветовања, одрекле свијета. Тиме су се одрекле улоге жене и мајке, стварања новог живота као узврата за овај који им је дарован. Завет „одричем се света“, тако постаје негација живота. Историја филма је доказала да међу најтеже и најнерешивије теме, чак и за врхунске редитеље, остају оне везане за вјерско, духовно и метафизичко у човјеку. Представљајући врхунску драму једне младе дјевојке која оставља „дражи овоземаљског живота“ зарад нечег много узвишенијег – духовне контеплације и посвећења вишем, божанском идеалу, створио је при томе ремек дјело које и данас одушевљава својом једноставношћу израза и дубином мисаоних значења. Узбудљив у својој равноћи, препун крупних кадрова и детаља који откривају коцкице мозаика како најдубље човјекове интиме тако и свијета који га окружује, овај филм више него заслужено улази у бројем мала, а универзалношћу непрелазна дјела наше кинематографије.

 

КРСТО ШКАНАТА

Рођен у Тивту 12. јануара 1924.године. Похађао је Филмску техничку у Београду. Филмом је почео да се бави у „Застава филму“, гдје је снимао више документарних и наменских филмова, али је касније деценијама био водећи редитељ документарних филмова у „Дуван филму“ и српској кинематографији уопште. Позната су му дјела: У сенци магије (1955), Извештај из села Завој (1963), Тамо где престаје закон (1963), Први падеж човек (1964), Уљез (1965), Одричем се света (1965), Ратниче вољно (1966), Носталгија вампира (1968), Терористи (1970), Комунисти Југославије (1975), 12 месеци зиме (1983), Велико стољеће (1958), Мошевац (1988), Хвала на слободи (1988). Носилац је највиших награда за филмску умјетност у земљи и значајних признања у иностранству.

Остали значајни документарни филмови: Дуг савести (1957), Усташе (1973), Јосип Броз Тито (1980), Госпа, краљица Хрвата (1992).

 

БАЛАДА О НАФТИ

Година: 1970

Режија: Мирослав Јокић

Сценарио: Драгош Симовић, Мирослав Јокић

Трајање: 14 минута

Цјењени документариста Мирослав Јокић је нарочито познат по својим дјелима „Пошто кошта жена“, са темом куповања жена код Албанаца, и фестивалски награђиваном „Баладом о нафти“. Посебна занимљивост овог филма је што на ведар и готово црнохуморан начин говори о више него озбиљној и ангажованој теми, када је у моравском селу Обрве, на међи општина Краљево и Чачак откривена нафта. То је створило озбиљне проблеме и сукобе у селу, са вјечним питањем коме се приволити у име будућег просперитета – Чачку или Краљеву. И како, типично за Србе, није било сагласја, на крају је село остало да тавори, не искористивши прилику стољећа. Цијелу ову причу Мирослав Јокић је проткао занимљивим исказима мјештана „за“ и „против“ и изванредном народном музиком у извођењу аутохтоног оркестра, који је сеоску муку преточио у духовите текстове и риме.

Мирослав Јокић – рођен у Београду 23. јула 1941. године. Режију студирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Бави се режијом кратких, документарних и играних филмова Пошто кошта жена, Балада о нафти. Режирао је дугометражни филм Четири дана до смрти. Бави се радиофонијом, експерименталним, етнографским филмовима, пише о проблемима радија, телевизије и филма.

 

 

БИЉЕГ

Година: 1981

Режија: Живко Николић

Сценарио: Живко Николић

Трајање: 11 минута

Живко Николић и Црна Гора су два нераскидива и нераздружива појма. Овај велики српски редитељ је своју душу и себе самог налазио само у причама лоцираним тамо одакле су сви његови преци кроз историју одлазили у бијели свијет и враћали му се – црногорском кршу и камену. За разлику од ранијих дјела, сатканих од особених и специфичних, готово филозофских филмских секвенци, понекад не до краја разумљивих гледаоцима са других српских страна, у Биљегу се Николић одлучио да визеализује већ деценијама виђану збиљу о промашеним инвестицијама, какве и данас срећемо на све стране. Како објаснити изградњу хидроелектране у безводном кршу, која је сигурно коштала папрено и због чега без сумње нико није одговарао? „Николићевски“ – уз народног пјевача који је догађај превео у историју за потомке, чувара са пушком који бесциљно лута по никад искоришћеној електрани, чувајући је за скору „комунистичку будућност“ и јадне али усправне жене која и даље, као вијековима уназад, из даљине, уз брдо као мазге, на леђима вуку течност људског опстанка.

Живко Николић – рођен је у Озринићу код Никшића 1941. године. Умро је у Београду 2001. године. Завршио је средњу умјетничку школу у Херцег Новом и дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Према сопственим сценаријима режирао је документарне и кратке филмове, међу којима се истичу: Ждријело, Марко Перов, Прозор, Ине, Ане – жена поморца, Градитељ, Биљег. Истовремено, режирао је дугометражне игране филмове: Бештије, Јована Лукина, Смрт господина Голуже, Чудо невиђено, Лепота порока, У име народа, Искушавање ђавола. Аутор је популарне телевизијске серије Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо и Ориђинали. Често упоређиван са Федериком Фелинијем. После преране смрти је добио статус култног редитеља. За своја остварења добитник је више домаћих и међународних признања.

 

Сви текстови о филмовима и ауторима преузети су из каталога Кинотеке Републике Српске „Ревија српског документарног филма“ аутора Александра Саше Ердељановића и Божидара Марјановића.