Кинотека Републике Српске

НОВЕМБАРСКА „ФИЛМОТЕКА“ ПОСВЕЋЕНА СТВАРАЛАШТВУ ВЛАТКА ГИЛИЋА

ОСВРТ НА ЈУЛСКУ РАНУ ИЛИ КАСНУ ЖЕТВУ ‘26
О ГИЛИЋУ

~ Неимар на филмском платну ~

  Влатко Гилић  (Подгорица, 1. јануар 1935 — Београд, 30. јул 2026)

 

 Кинотека Републике Српске, у сарадњи са Културно-спортским центром Пале, приређује новембарско издање „Филмотеке“ посвећено опусу истакнутог филмског редитеља Влатка Гилића. Филмска ретроспектива ће се одржати у понедјељак, 16. новембра 2026. године, са почетком у 19.00 часова, у биоскопској сали Културно-спортског центра Пале.

 

ВЛАТКО ГИЛИЋ

(Подгорица, 1. јануар 1935 — Београд, 30. јул 2026)

 

Архитекта по образовању, Влатко Гилић један је од најуникатнијих југословенских и свјетских филмских стваралаца. Његов јединствен умјетнички израз оставио је печат како у домаћој, тако и у свјетској кинематографији. Звонка, органска метафорика, егзистенцијалистичка дубина континуума и бескомпромисна тврда естетика мрачног представљале су тада значајан контрапункт илузорно оптимистичном соц-наративу времена у ком је стварао. Влатко Гилић је био аутор дубоког антрополошког песимизма. Лик фокусника/хипнотизера за њега је био визуелно средство за демистификацију друштва. Попут Кадијевића, и Гилић је изградио статус радикалног, уникатног аутора с краја шездесетих и почетка седамдесетих година. Разумијевање његовог ванредног опуса омогућава увид у искривљено вријеме и политичке оквире из којих се најзад својим слободним замахом уградио у универзално људско насљеђе. С обзиром на то да је његов рад био изложен облику софистициране идеолошке маргинализације, иако редитељ није прошао кроз директне судске забране карактеристичне за ствараоце „црног таласа”, временом су, због своје високе умјетничке вриједности, Гилићеви краткометражни филмови препознати као дио свјетске културне баштине. Сачувани су у „Временској капсули” Музеја модерне умјетности (MoMA) у Њујорку као трајно свједочанство човјечанства, а такође су сачувани и као дио архива престижних универзитета — Харварда и Берклија.

Рођен 1. јануара 1935. године у Подгорици, Влатко Гилић је своје академско образовање стекао на Архитектонском факултету у Београду. Његова професионална каријера у свијету филма започела је ангажманом на пољу сценографије, гдје је дао допринос остварењима: „Проверено мин нет“ (1965), „Топле године“ (1966) и „Вук са Проклетија“ (1967). Умјетнички развој наставио је преласком на режију, дебитујући кратким играним филмом „Мала свјетлост“ (1966), који је потписао у коауторству са Предрагом Голубовићем. Услиједио је период интензивног самосталног рада гдје је кроз филмове „Повратак на родно дрво“, „Homo sapiens“ и „Homo homini“ успјешно развио метафору о Сизифу. Његово стваралаштво током седамдесетих година обухвата запажена остварења: „Затегни деле“, „In continuo“, „Дан више“, „Јуда“ и „Љубав“. Посебно мјесто у историји југословенске кинематографије заузима филм „Љубав“, који је према анкети Института за филм у Београду проглашен најбољим краткометражним остварењем свих времена. Овај значајан успјех крунисан је потом и међународним признањем – номинацијом за престижну награду „Златни глобус“ (Golden Globe Award) међу пет најбољих филмова у својој категорији. Године 1975. снимљен је дугометражни филм „Кичма”, који су амерички продуценти уврстили међу десет најбољих остварења у свијету. Упркос међународном успјеху, Гилић се током наредних петнаест година суочавао са континуираним одбијањем финансијске подршке за своје пројекте.

Након снимања свог посљедњег играног филма „Дани од снова“ 1980. године, усљед скрајнутости и неповољне друштвено-политичке климе у тадашњим домаћим кинематографским круговима, Гилић се повлачи из активне продукције. Његов случај може да служи као важна историјска поука о прихватању или неприхватању борбе са вјетрењачама, у којој се слободан, аутентични умјетнички израз неминовно спутава у сукобу са доминантним идеолошким или институционалним струјама унутар коруптивног механизма који покрећу превелики залогаји људске слободе и жртве.
Након што су га филмски фондови поново маргинализовали, Влатко Гилић се господски, достојанствено и потпуно повлачи из јавног живота. Своју професионалну енергију усмјерава ка педагошком раду, поставши сада већ легендарни професор филмске режије на Академији уметности у Новом Саду и Факултету ликовних умјетности на Цетињу, гдје је генерацијама студената несебично преносио своје знање.

Професор Влатко Гилић преминуо је 30. јула 2026. године у Београду, у 91. години живота. Иако је његов одлазак означио крај једне епохе, институционална неправда према његовом дјелу наставила се када је градска комисија одбила иницијативу Удружења филмских уметника Србије (УФУС) да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана. Сахрањен је на гробљу Лешће у Београду. Сахрана је одржана 6. августа 2026. године.

 

ЗНАЧАЈНА УМЈЕТНИЧКА ОСТВАРЕЊА

Цјелокупан стваралачки опус обухвата два дугометражна играна филма и дванаест краткометражних умјетничких и документарних остварења.

~ За новембарско издање Филмотеке одабрали смо четири препознатљива остварења из његовог богатог опуса:

–  IN CONTINUO (ЈУГ • 1971 • 10′ • 35 mm) — кратки документарни филм
–  ЈУДА (ЈУГ • 1972 • 11′ • 35 mm) — кратки играни филм
–  ЉУБАВ (ЈУГ • 1972 • 24′ • 35 mm) — кратки документарно-играни филм
–  МОЋ (ЈУГ • 1973 • 31′ • 35 mm) — кратки документарни филм

Три Гилићева филма уврштена су у колекцију Музеја модерне умјетности у Њујорку, у депо који одолијева евентуалној нуклеарној катастрофи, као дио духовне оставштине човјечанства за будућност. Амерички медијски гигант NBC уврстио је Влатка Гилића, као јединог редитеља из Југоисточне Европе, међу педесет најбољих у историји свјетске кинематографије, поред осталих великана филмске умјетности.

 

ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ

• • Златна арена у Пули за сценографију филма „Проверено — мин нет” (1965)
  • Велика златна медаља на Филмском фестивалу у Београду за филм „Златно дете” (1970)
  • Гран-при на Филмском фестивалу у Београду за филм In continuo (1971)
  • Сребрни медвјед на Филмском фестивалу у Западном Берлину за филм In continuo (1971)
  • Велика златна медаља на Филмском фестивалу у Београду за филм „Дан више” (1972)
  • Гран-при на Међународном филмском фестивалу у Оберхаузену за филм „Дан више” (1972)
  • Гран-при на Филмском фестивалу у Београду за филм „Љубав” (1973)
  • Гран-при на Међународном филмском фестивалу у Оберхаузену за филм „Љубав” (1973)
  • Гран-при „Е. Е. Кеш” на Филмском фестивалу у Лајпцигу
  • Гран-при на Филмском фестивалу у Белвију (САД)
  • Гран-при Удружења стваралаштва и умјетности Вашингтона
  • Гран-при жирија омладине на Међународном филмском фестивалу у Ниону (Швајцарска)
  • Гран-при на Филмском фестивалу у Мелбурну (Аустралија)
  • Гран-при на 21. Филмском фестивалу у Сиднеју
  • Специјална награда на Филмском фестивалу у Тренту (Италија)
  • Тринаестојулска награда за културу и умјетност Црне Горе
  • Октобарска награда за културу и умјетност града Београда
  • Првомајска награда града Београда за ТВ серију „Операција 30 слова”
  • Награда FIPRESCI за филм „Дани од снова” у Пули (1980)
  • Награда Кинотеке Србије за допринос унапређењу кинематографије

 

Новембарска „Филмотека“ у организацији ЈУ Кинотека Републике Српске биће одржана у сали Културно-спортског центра Пале 16. новембра 2026. године.

Пројекција почиње у 19.00 часова.

Улаз за посјетиоце је традиционално бесплатан.