Кинотека Републике Српске

Бешеная тройка взмыло в небо – ОСВРТ НА ЈУЛСКУ РАНУ ИЛИ КАСНУ ЖЕТВУ ’26

~ Маргинализовани и прослављени гиганти југословенске кинематографије одлетјеше у небо ~

Ђорђе Кадијевић (Шибеник, 6. јануар 1933 — Београд, 10. јул 2026)

Оливера Катарина (Београд, 5. март 1940 — Београд, 21. јул 2026)

Влатко Гилић  (Подгорица, 1. јануар 1935 — Београд, 30. јул 2026)

 

Навршио се један од најзначајнијих историјских циклуса српске кинематографије. Друга половина јула пожњела је нескромно три каријатиде српске филмске сцене. Преминули у размаку од свега три седмице у јулу 2026. године, означили су одлазак једне златне ере српског филма у вјечност.

Маргинализовани и прослављени гиганти југословенске кинематографије, фокусници и миражери, три култне фигуре југословенског модернизма из 1960-их и 1970-их година, чије су се умјетничке судбине и професионални путеви директно преплели кроз филмске пројекте и заједнички историјски период. Сажимајући историјско памћење, страх и мрачну фантастику (као у ремек-дјелу „Штићеник” или телевизијским антологијским драмама), Ђорђе Кадијевић успјешно је срушио жанровске табуе свог времена, док је својим гласом, стасом и снажном појавом, од Ленче па до Велике Богиње, Оливера Катарина постала међународна и домаћа икона која је непобитно обиљежила дух своје епохе.
Као и Ђорђе Кадијевић, и Влатко Гилић је био аутор дубоког антрополошког песимизма. Лик фокусника/хипнотизера за њега је био визуелно средство за демистификацију друштва. Гилић и Кадијевић градили су статус радикалних аутора с краја шездесетих и почетка седамдесетих година (при чему су обојица почели у епохи блиској Црном таласу), док је Оливера Катарина била апсолутна глумачка и музичка муза тог истог периода (нарочито прослављена у Петровићевим „Скупљачима перја”).
Ђорђе Кадијевић и Оливера Катарина, осим поријеклом Петровићи, заједно су сарађивали на неким од најзначајнијих пројеката наше телевизије и кинематографије:
~ „Девичанска свирка” (1973): Оливера Катарина је играла главну улогу (Сибилу) у овом култном Кадијевићевом фантастичном ТВ филму. Ово остварење, снимљено непосредно пре његове чувене „Лептирице”, дубоко је повезало Оливерину глумачку харизму са Кадијевићевом естетиком страве и мистицизма.
~ „Вук Караџић” (1987): Након вишегодишње паузе коју је Оливера имала на екранима, управо јој је Кадијевић поверио улогу у својој монументалној и награђиваној телевизијској серији.

Као умјетници који су заувијек измијенили лице домаће седме уметности, све троје су добили највећа могућа струковна признања у земљи.
Југословенска кинотека их је уврстила међу великане српског филма, редовно приређујући ретроспективе њихових дела и додељујући им Златни печат за изузетан допринос.
Све троје је достигло уметничке врхунце у истом раздобљу српске културе.
Три великана домаће културе нераскидиво је повезао и сам крај њихових живота.

 

ОЛИВЕРА КАТАРИНА ПЕТРОВИЋ
(Београд, 5. март 1940 — Београд, 21. јул 2026)

 

Оливера Катарина, рођена као Оливера Петровић, дошла је на свет 5. марта 1940. године у Београду, од оца Будимира Петровића и мајке Катарине Петровић. Била је и остала најсјајнија звијезда коју је на филмско и музичко небо окачила некадашња Југославија. Умјетничко име „Катарина“ додала је у знак сећања и у част своје мајке која је рано преминула. Оливера Катарина била је једна од највећих српских и југословенских глумица и певачица 60-их и 70-их година прошлог века у бившој Југославији. Оставила је неизбрисив траг у домаћој и свјетској умјетности.
Изузетан таленат за умјетност, нарочито музику и игру, показивала је још као дјевојчица. Прве велике успјехе потом је и остварила је у позоришту и убрзо постала једно од најпрепознатљивијих лица југословенске кинематографије. Завршила је Пету београдску гимназију у Београду. По жељи оца, уписује Правни факултет, али га убрзо напушта, јер схвата да то није њен позив за професионално остварење. Проводи годину дана у Паризу. По повратку у Југославију уписује на одсјек глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи професорке Огњенке Милићевић. Студирала је заједно са Миленом Дравић, Петром Краљем, Станиславом Пешић и Душком Голумбовским. Убрзо добија прве улоге, најпре позоришне, а потом и филмске. Након завршетка студија, 1962. године постаје члан Народног позоришта у Београду. Током вишедеценијске каријере остварила је бројне улоге у домаћим и страним филмовима и одржала концерте широм света. Добитница је „Златног печата“ Југословенске кинотеке и Нушићеве награде за животно дело. На Западу и у Јапану добијала је посебну пажњу због свог сценског наступа и лепоте. Снимала је филмове у Француској, Италији, Немачкој и Шпанији, а амерички медији су је описивали као „рођену за екран и камеру“.
Стекла је међународну славу улогом Ленче у филму Скупљачи перја (1967), редитеља Александра Петровића, који је освојио Гран при на Канском филмском фестивалу и био номинован за Оскара за најбољи филм на страном језику.
Поред глуме, изградила је и изузетно успјешну музичку каријеру, изводећи традиционалне српске пјесме, романсе и шансоне широм Европе.Била је препознатљива по снажном, моћном вокалу и изражајној сценској појави. Наступала је на престижним свјетским сценама. Италијанска телевизија РАИ Оливеру Катарину је прогласила за најлепши глас Медитерана. Једина југословенска звијезда која је 72 пута заредом напунила паришку „Олимпију“. Пјевала је и на затварању Филмског фестивала у Кану.

Музичка каријера Оливере Катарине једнако је импресивна као и филмска. Њен репертоар је сезао од српских традиционалних и староградских песама, па све до поп музике и шлагера. Као извођач моћног гласа и невероватне сценске харизме, певала је све – од српских традиционалних и староградских песама, преко ромских романси. Њен музички стил и репертоар одликовали су се традиционалним балканским мелосом са снажним сценским изразом. Изводила је песме на више језика и неговала специфичан, дубок и емотиван вокал. Њена изведба ромске химне „Ђелем, ђелем“ сматра се једном од најбољих у историји. Освојила је свет својим моћним гласом, наступајући у престижним дворанама попут париске Олимпије и у више земаља Европе, Америке, Азије и Аустралије. Одржала је бројне турнеје на свим континентима и постала симбол елитне југословенске културне сцене. Њене песме као што су „Ђелем, ђелем“, „Бида“ и „Алај ми је вечерас по вољи“ стекле су широку популарност. Снимање музике обухватало је и композиције великих аутора као што су Шарл Димон, Енио Мориконе, Дом Сузуки и Микис Теодоракис.
Након дугогодишње паузе, одржала је запажен велики концерт у Београду 2018. године.
Иако је током 1960-их и 1970-их издала огроман број изузетно популарних синглова и ЕП плоча (попут култних песама „Шошана“, „Ђелем, ђелем“ и „Шу-шу“), њена албумска дискографија (ЛП плоче и каснији ЦД-ови) садржи неколико кључних издања. Овдје ћемо ставити тек неколицину.
Студијски и ЛП албуми:
~ Оливера (1974) – Један од њених најзначајнијих ЛП албума за ПГП РТБ на којем су се нашле неке од њених најлепших поп и фолк интерпретација (укључујући сарадњу са Корни групом и Борисом Бизетићем).
~ Алај ми је вечерас по вољи (1974) – Албум традиционалне српске изворне и народне музике.
~ Осветница (1979) – Музички искорак у поп-рок и шлагер воде, са модернијим аранжманима, делом сниман у Лондону.
~ Ретка зверка (1984) – Студијски поп албум који је донео нешто модернији звук средине осамдесетих година.
~ ...брату Радовану (1997) – Студијски албум који носи дубоку емотивну и традиционалну ноту.

Најважније компилације:
Због велике популарности њених синглова са почетка каријере, објављено је неколико ретроспективних издања: 
~ Зарудела зора на Морави (1980) – Компилација која обједињује њене успешне изведбе народних песама.
• Најлепше песме (1999) – Велико ЦД издање куће ПГП РТС које садржи све њене највеће хитове кроз деценије рада.

ФИЛМОГРАФИЈА:

Год.	Назив	Улога
1960.е
1964.	Добра коб	Кети
1964.	Оне и он
1964.	Пут око света	Ребека певачица у харему
1965.	Сигурно је сигурно
1965.	Поноћни гост
1966.	Понедјељак или уторак	Маркова љубавница
1966.	Војник	Миланка
1966.	Рој	Љубица
1966.	Kommissar X – Jagd auf Unbekannt	Бобо
1966.	Сан	Девојка
1967.	Скупљачи перја	Ленче
1968.	Планина гнева	Оливера (као Оливера Вучо)
1968.	Има љубави, нема љубави	Маја-Риђокоса девојка
1968.	Узрок смрти не помињати	Марија
1969.	Шпијунка без имена	Маркиза де Харо (као Оливера Вучо)
1970.е
1970.	Hexen bis aufs Blut gequält	Ванеса Бенедикт
1970.	Ann och Eve – de erotiska	Плесачица у ноћном клубу
1971.	Ein Großer graublauer Vogel	Дијана
1971.	Гоја	Војвоткиња од Албе
1973.	Девичанска свирка (ТВ)	Сибила
1974.	Поленов прах	Жељна
1974.	Дервиш и смрт	Кадиница
1974.	Партизани (ТВ серија)	Мила
1974.	Партизани	Мила
1974.	Црвени удар	Ана
1978.	Седам плус седам	Оливера
1979.	Зарудела зора на Морави	Невена
2000.е
2008.	Чарлстон за Огњенку	Велика Богиња

ТВ остварења:
~ Бело у белом (1964)
~ Оне и он (1964)
~ Акција инспектора Рукавине (1965)
~ Партизани (1974) – Мила
~ Седам плус седам (1978) – Оливера
~ Зарудела зора на Морави (1979) – Невена
~ Јелена Гавански (1982) – Лина Гавански
~ Уриме, Уриме (1982)
~ Вук Караџић (1987) – Еустахија Арсић
~ Породични дерби (2026) – тетка Вида

Непристајањем на уступке тадашњем социјалистичком режиму окренула је политички врх против себе. Оливера Катарина је маргинализована превасходно због сукоба с моћним функционерима југословенског социјалистичког режима, свог поноса и одбијања да се покори партијским правилима, након чега је услиједила вишедеценијска брутална медијска блокада. Оливера је јавно истицала свој антикомунистички став. Одбијала је компромисе и уступке које су захтијевали тадашњи политички кругови, што је резултирало систематском и планском блокадом под диригентском палицом тајних служби. Преко ноћи су јој затворена врата свих телевизијских станица, радијских програма и домаћих фестивала. Била је избачена из свих медија, филмова и јавног живота Југославије. Због дуге забране рада и немогућности наступања, Оливера је касније деценије живота провела у тешким финансијским проблемима. Живјела је као затвореник између четири зида, заборављена од стране већине некадашњих пријатеља и колега са глумачке сцене. Држава Србија јој је дуго одбијала додјељивање националне пензије, што је праћено великим полемикама у јавности, па је до краја живота остала маргинализована на рубу егзистенције. Чак и последње године живота проводила је усамљено, али са достојанством, усмјерена на умјетност и сјећања на бину. Тек додељивањем националног признања 2013. године указано јој је дужно поштовање према ванредном таленту и умјетничком опусу какав је изузетно риједак.

Сахрањена је 28. јула 2026. у Алеји заслужних грађана.