Кинотека Републике Српске

Ђорђе Кадијевић — сликар на филмском платну

                                                                                                                       

ОСВРТ НА ЈУЛСКУ РАНУ ИЛИ КАСНУ ЖЕТВУ ‘26
О КАДИЈЕВИЋУ

Сликар на филмском платну

     Ђорђе Кадијевић (Шибеник, 6. јануар 1933 — Београд, 10. јул 2026)

 

Ђорђе Кадијевић напустио је овај свијет 10. јула 2026. године у Београду, у 94. години живота. У знак сјећања на овог истакнутог српског редитеља, септембарска „Филмотека“ у организацији ЈУ Кинотеке Републике Српске најављује у четвртак, 3. септембра, са почетком у 19.00 часова у сали Културног центра Пале пројекцију филма „Девичанска свирка“ из 1973. године.

Рођен 6. јануара 1933. године у Шибенику, Ђорђе Кадијевић је био и остаће једна је од најзначајнијих личности домаће кинематографије и културе уопште. Одрастао у истој улици у којој је рођен и чувени кантаутор Арсен Дедић, до краја живота се изјашњавао искључиво као Јужни Словен. По основном образовању био је историчар умјетности и доктор историјских наука, те ликовни критичар који је филм као умјетничко остварење сматрао „уљезом”. Говорио је да је он у филму само „гост”, јер је филмски медиј за њега био само продужетак ликовне умјетности и начин да своје умјетничке визије преточи у покрет. Деценијама је радио као најутицајнији ликовни критичар за недјељник НИН. Био је један од најученијих стваралаца бивше Југославије. Синеаста који је успjешно спојио своје образовање историчара умјетности са филмским медијем, крећући се од суровог историјског реализма до чисте филмске фантастике. У свом дугом вијеку оставио је иза себе ремек-дјела која су заведена у аналима домаће српске и европске културне баштине. Дебитовао у самом зениту црног таласа крајем 1960-их. Са фокусом на касне шездесете, седамдесете и осамдесете године 20. вијека, Ђорђе Кадијевић као филмски стваралац припада периоду југословенског и српског модерног филма.

На почетку своје каријере, у првој етапи стварања – редитељ снима контрареволуционарне, ратне филмове који се нису допали дежурној идеолошкој свијести. Филмови „Празник”, „Поход” и „Жарки”, настали крајем шездесетих и почетком седамдесетих година двадесетог вијека, уврштени су у жанровска остварења црног таласа. Његови рани филмови попут „Празника” (1967) и „Похода” (1968) демистификовали су ратну историју, због чега је његов рани опус званично сврстан у критички правац југословенске кинематографије.

Као зачетник домаће фантастике и хорора седамдесетих, након сламања црног таласа, Кадијевић прави револуционаран заокрет у српској кинематографији и окреће се фолклорној фантастици, метафизици и тада почиње друга етапа његовог стваралаштва. Издвајају му се филмови „Дарови моје рођаке Марије“, „Чудо“, „Лептирица“ и „Девичанска свирка“. Након ових остварења временом се биљежи се у историју српске кинематографије као утемељивач је српског хорор филма. Када му је државна телевизија ускратила право да настави са снимањем сурових ратних драма, Кадијевић је упутио историјски ултиматум уредницима: „Уколико ми не дате да снимам ратне филмове, снимаћу бајке од којих ће вам се трести гаће”. Из овог бунта је узлетјела  „Лептирица“ (1973) која је зачела жанр хорора у кинематографији на просторима бивше Југославије. Услиједио низ чудних догађаја током пројекције овог филма, од којих је посебно запамћен један током премијере у Скопљу, послије кога се проширила урбана легенда да је један гледалац доживио срчани удар и преминуо од страха. Кадијевић је касније духовито коментарисао да је филм са сигурношћу успио када је изазвао такву реакцију. Његов култни филм „Лептирица” (1973) сматра се првим српским хорор филмом, чиме је поставио темеље овог жанра код нас, што је касније наставио и филмом „Свето место” (1990).

Трећа етапа стваралаштва Ђорђа Кадијевића почиње осамдесетих година, и ту настају значајна историјска дјела у која се убрајају телевизијски филм „Карађорђева смрт” и серија „Вук Караџић”, те српска телевизијска серија из 2008. године под називом „Последња аудијенција”. Кадијевићев рад је нераскидиво везан за успон играног програма Телевизије Београд. С правом можемо назвати те године његовог стваралашта златним добом југословенске ТВ драме и серије. Иако га шира публика памти по филмовима хорор жанра, ипак је његово највеће професионално признање монументална телевизијска серија „Вук Караџић” из 1987. године. Серија је уврштена у нематеријалну културну баштину Унеска и освојила је престижни Гран-при Европе у Риму, што је и данас један од највећих међународних успеха српске телевизијске продукције.

Редитељ је истицао да је његово најбоље остварење телевизијски филм „Штићеник” снимљен 1973. године. Издвајао га је као најбоље остварење из свог филмског опуса. Једном приликом је изјавио: „Штићеник спада у посебну категорију, он је припао жанру фантастике коју сам ја снимао, али он није фантастичан. То је једини филм који је настао на партиципацији природне уметничке инвенције и извесног литерарно-филозофског схватања. Мене је тај феномен двојништва и прогонства, који постоји у нашим животима и који је заправо увек несваћен до краја, који је ирационалан, који улази у једну сферу паралелне стварности која се одвија на начин често и непримећен са наше стране, инспирисао. Решио сам да направим један такав филм и тада је настао филм који ја иначе код себе највише ценим. То је Штићеник. Мислим да је то најбољи филм који сам ја направио. Наравно, ја сам имао више успеха са другим филмовима, али по озбиљности и по дубини мишљења и по фаталности људског живота, људске судбине и релације између човека и човека, разлике међу људима, гоњених и гоњеника, ништа боље нисам снимио од Штићеника. Све ове квалитете које сам поменуо можете наћи у индикацијама у мојим филмовима, али у Штићенику је то експлицитна тема. Штићеник је прошао незапажено и остао незапажен и до данашњег дана зато што он  мало прелази, хајде сада да се дрско изразим, знате, прелази духовно-интелектуални и, како бих рекао, мисаони ниво комплетне наше друштвене заједнице, поготово после Другог светског рата када је она била враћена за један велики спрат ниже у односу на време пре тог рата”, рекао је тада Ђорђе Кадијевић.

• Аранђелов удес (1976) – телевизијски филм
• Човек који је појео вука (1981) – телевизијска драма
• Живо месо (1981) – телевизијски филм
• Карађорђева смрт (1983) – историјски ТВ филм снимљен поводом 175. годишњице Првог српског устанка.
• Свето место (1990) – култни психолошки хорор филм заснован на Гогољевој приповеци „Виј”
• Нападач (1993) – телевизијски филм, његово посљедње играно остварење
• Београдска деца (1976) – телевизијски филм

Телевизијске серије:

• Вук Караџић (1987–1988) – монументална биографско-историјска серија од 16 епизода, која је због своје високе умјетничке вредности уврштена у културну баштину Европе.

За свој рад је више пута награђиван. Издвајамо неке од заслужених награда:

~ Сретењски орден „Стефан Првовенчани” за изузетан допринос националној култури

~ Статуета слободе на Филмском фестивалу у Сопоту – СОФЕСТ

~ Бела Лугоши за изузетан допринос хорор уметности

~ Златни печат Југословенске кинотеке

На Фестивалу документарног филма у Сент Ендрузу у Шкотској 2023. године, Ђорђе Кадијевић је освојио награду „Ралф Ричардсон” за најбољег глумца у филму „Офлаг 13-Б”, који је режирао Ђорђе Милосављевић Гера према сценарију Михајла Витезовића. Филм прати животну причу и трагање Ђорђа Кадијевића за судбином оца који је одведен у њемачки заробљенички логор Офлаг XIII-B током Другог свјетског рата. Гојко Кадијевић је био отац чувеног српског и југословенског редитеља, историчара умјетности и ликовног критичара Ђорђа Кадијевића. Након капитулације Краљевине Југославије, Гојко Кадијевић је као краљевски официр одведен у Офлаг XIII-B, њемачки војни логор за ратне заробљенике (официре) током Другог свјетског рата, најприје смјештен у Нирнбергу, а касније премјештен у Хамелбург. Својој породици је прије одласка поручио да ће се вратити, али је у логору изгубио живот и никада се није вратио. Ђорђе Кадијевић је тада био дијете.

Милан Ракић потом, поводом те награде, креира документарац „Филмски класици: Филмска фантастика Ђорђа Кадијевића” на Првом програму Радио-телевизије Војводине (РТВ), посвећен искључиво филмском опусу редитеља Ђорђа Кадијевића. У овом филмском остварењу редитељ представља своје цјелокупно филмско стваралаштво кроз три етапе.

   

Конвергенција филмског језика и паралелизам у опусима

Као дипломирани историчар уметности и ликовни критичар, Ђорђе Кадијевић је кроз комплетан свој опус уносио цитате из класичног сликарства, а ова уводна сцена представља један од најпознатијих примера те праксе у југословенском „црном таласу“.
Почетак филма „Празник“ (1967) у режији Ђорђа Кадијевића на визуелно експлицитан начин рекреира сликарску композицију „Тајне вечере“, чувено ремек-дело италијанског ренесансног мајстора Леонарда да Винчија, користећи је као снажну историјску, религијску и моралну алегорију.

 

 

 

 

 

КАДИЈЕВИЋ И ВИНЕ

Сличност филмског израза између српског редитеља Ђорђа Кадијевића и немачког мајстора неме ере Роберта Винеа заснива се на дубоким естетским спонама са немачким експресионизмом, коришћењу сценографије као одраза унутрашњег стања ликова и истраживању метафизичког страха, лудила и гротеске. Као школовани историчар умјетности и ликовни критичар, Кадијевић је био изванредно упознат са визуелном уметношћу почетка 20. века, па се утицај Винеовог ремек-дела „Кабинет доктора Калигарија“ (1920) јасно препознаје у његовим хорорима и филмовима фантастике. Заједничка црта обе умјетничке визије јесте потпуна контрола над визуелним идентитетом филма. Роберт Вине је блиско сарађивао са експресионистичким сликарима (група „Der Sturm“) како би филм изгледао као оживело платно. С друге стране, Ђорђе Кадијевић је сам радио сценографију за већину својих кључних филмова (нпр. „Празник“, „Поход“, „Жарки“). Његово дубоко разумевање сликарства омогућило му је да, баш као и Вине, кадар третира као ликовну композицију пуну симболике и емотивног набоја. У Винеовом опусу (нарочито у филмовима „Кабинет доктора Калигарија“ и „Орлакове руке“), доминирају мотиви губитка контроле над сопственим телом, хипнозе, сонамбулизма и скривеног зла у човеку. Код Кадијевића, ова се тема огледа у преображајима и двојном идентитету.

 

КАДИЈЕВИЋ И БЕРГМАН

Дубоко умјетничко сродство, заједничке филозофске теме. Кадијевић је одувијек гајио велико поштовање према шведском гросмајстору Ингмару Бергману. Истицао га је као једног од својих највећих узора. Обојица аутора су свој опус градила на метафизичким питањима, религијској иконографији и егзистенцијалном страху. У својим јавним наступима и интервјуима Ђорђе Кадијевић је често изражавао дубоки историјски песимизам, наглашавајући да се људска цивилизација не креће линеарно узлазно, већ да се налази у константној регресији и моралној нисходој путањи. Његови филмови често приказују свет у стању духовног растакања — свет који су сви напустили, укључујући и Бога. Та „тишина Бога”, преузета из бергмановске поетике, ставља човека у позицију у којој је остављен сам пред лицем коначне пропасти.

Ова два истакнута редитеља дијеле сличан визуелни идентитет филма. Њихови кадрови подсећају на ренесансна и барокна платна, пажљиво користећи контраст светла и сенке (кјароскуро) за стварање атмосферске тескобе. Као утицајни ликовни и филмски критичар за магазин НИН, Кадијевић је често писао и говорио о значају ауторског филма. За њега је Бергманов опус био доказ да филм може бити једнако озбиљна, филозофска, интелектуална форма као књижевност или сликарство. Оцењивао је Бергмана као аутора који је успио да уметничку сујету подреди трагању за истинским односом између унутрашњег и спољашњег човековог света.

 

~ Програм септембарске „Филмотеке“ сублимираћемо кроз сусрет двају корифеја српске кинематографије, те најављујемо да је у четвртак, 3. септембра, са почетком у 19.00 часова у сали Културног центра Пале, на репертоару филм „Девичанска свирка“ из 1973. године, редитеља Ђорђа Кадијевића, у продукцији РТВ Београд.

Југословенски црно-бели телевизијски филм — класик домаће фолклорне фантастике и хорора. Снимљен исте године када и Кадијевићева култна „Лептирица“, постао је и остао важан део југословенског хорор таласа седамдесетих година. Филм карактеришу медитативна и спора нарација те изражена атмосферска фотографија Бранка Иватовића, као и утицај европске готске хорор школе (попут филмова студија Hammer или радова Роџера Кормана). У главним улогама: Оливера Катарина као Сибила, Горан Султановић као Иван, Иван Јагодић као Барт.

Филмски програм у организацији ЈУ Кинотеке Републике Српске и Културног центра Пале биће одржан 3. септембра у сали Културног центра. Пројекција почиње у 19.00 часова.